Читајте заједно, подељена срећа два пута је већа

У овом дану Дечије недеље један пожутели лист липе отиснуо се низ поточић од досадне кише који је текао низ главну улицу. Овакви дани су досадни и сиви. Не зато што нам киша из шупљег олука капље за врат, не зато што је корак несигуран по мокром и натрулом лишћу, већ само стога што се тада свој деци која су будна у таквом дану приљубе носићи уз прозорско окно док им над главом виси наредба: забрањено излазити напоље.
Али на срећу, у таквом дану, са полице, из својих књига нам машу тужни песници којих већ одавно нема. Они савршено, својом сетом, тумаче дечију тугу. Ето, баш нам Стеван Раичковић из своје књиге „Ветрењача“ добацује једну песму.
КАД ПОЧНЕ КИША ДА ПАДА
Кад киша почне да пада:
Шта раде деца? Шта раде стари?
Где то са поља нестану стада,
А с` крова – димничари?
Шта раде шетачи у парку
Кад киша се слива низ пруће?
Рибари: да ли тад барку
Окрену у правцу куће?
Кад почне киша да пада
И по асфалту да звони:
Шта ради мачка која баш тада
Увелико миша гони?
Чика ли пиле под стрехом копца
Кад киша на двориште се сруши?
Да л` плаче жена крај конопца
Где прострла је веш да се суши?
Кад почне киша да пада
Сви трче: кров или стреха.
Само се риба баш тада
Загрцну под водом од смеха.
Ето и чика Стевану, који написа много песама за децу док се још није био заувек уселио у своје књиге, чудно делује овај дан. Али он зна да и киша мора да стане као што и дете мора да порасте.
ЧУДНА СЛИКА
Насред једног чудног рама
Указа се слика нама:
Кроз кишу што пада, пада,
Лети птица изнад града.
Ал кроз тренут: нема више
Ни те птице, ни те кише.
Из истога рама сада:
Сија сунце изнад града.
(Још да додам: слику ову
Сви сем мене прозор зову.)
И ево од истог песника
још једна чудна слика.
Та се песма ПРОЗОР зове.
А он је и јунак песме ове.
ПРОЗОР
Воз стаде. Изађе неко
Који је био далеко.
То није „неко“, већ Трба.
Гледа у таблу: Врба.
„Врба! У реду. То је
Једино село моје.“
То рече, скочи и крену
У своју кућу малену.
Чим ступи у собу прво
Отвори прозор: дрво!
Па гледа у њега дуго:
Дрво – и ништа друго.
Протрља око: заиста
Још увек дрво са три листа.
Протрља и друго око:
О чуда – дрво високо.
Све једна слика те иста:
Високо дрво с три листа.
А малочас, кроз прозор воза,
Сећа се добро: час коза
Промакне као снег бела,
Час мине – зелена јела.
А затим – цреп са крова,
Па опет коза – ал нова.
А овде с прозора иста
Све слика: дрво с три листа.
А у нашем прозору – небо без тмурних облака. Ветар још дува, али више за сваки случај него из неке потребе. На крају кише, поштована децо, треба призвати дугу. Зато ову данашњу причу завршавамо бајалицом коју нам је пре педесет и више година упутио песник од којег се за данас растајемо. Бајалицу можда нећете разумети али је читајте бакама и декама, васпитачицама, учитељицама, наставницима и професорима. Читајте је свим одраслим особама и видећете – када буду разумели поруку на небу ће се појавити дуга.
ЧИТАЈТЕ НА САВ ГЛАС ЈЕР У ОВОЈ ПОРУЦИ СВАКО СЛОВО ЈЕ ВЕЛИКО
„Одавно је распрострањена и још увек се, не тако ретко, зачује мисао о томе да је књига најбољи друг. У нашој средини, у којој се не чита баш претерано, ова једноставна мисао као да се не налази више у нашим главама, него по зидовима библиотека и школских ходника. Заправо, она сесве ређе чује, а све више немо стоји на парчадима хартије, прикуцана ексерчићима, високо, у близини стропова испод којих журно пролазимо замајани сваковрсним пословима и обавезама.
И сам себи делујем као особењак када се, ево, присећам једне још одређеније, сада већ увелико наивне и готово ишчезле мисли о томе да је литература неопходна храна за дух човека, као што је хлеб у исхрани његовог тела. А како ли тек донкихотски одзвањам другима после ове реченице коју ћу додати: ради хармоније духа и тела, на самом почетку живота , кад дете почне само да осећа глад за хлебом, требало би у њему – са наше стране- изазвати и глад са књигом. Поред свих многобројних атака који се врше на спонтаност детета да би се оно уљудило, овај би био најмање насилнички.
Данас се као најлепши епитет уз човека (па и уз дете) ставља реч способан. Ја се сећам да је некада највиши и највреднији епитет био када би се за некога рекло да је начитан. Последњих година, а могао бих мирне душе да растегнем и на коју деценију, не памтим да сам негде тај епитет чуо.
Иако ме нико није питао ништа, бар у овом тренутку, ја бележим један свој одговор на питања која сам сам себи, немо, поставио: тако бих волео да појам начитаности поново уђе у употребу.
Уз његово присуство у нашим свакодневним разговорима, многи површни или немили појмови би се морали повући у други план, у сенку.“

Дечија недеља 2020. године

Дечија недеља је једна важна ствар. Културно и календарски. Толико је важна да заслужује да има више дана и у култури и у календару. Колико је важна види се по томе што се млади у њој радују и што се старији око ње препуцавају и свађају.
Библиотека сваке године Дечију недељу у ове октобарске дане, обележава неком манифестацијом намењеној деци. Ове године нас је потплела и корона и још неке недаће, па смо на празник остали без свечаног ручка.
Али хајде да будемо деца и да се радујемо чудном и шареном свету који нас чека. Чврге и потурене ноге одлажемо за оно доба кад порастемо.
У име Дечије недеље решили смо да Вам, поштована децо, представимо неколико станара наше Библиотеке. Подружите се и послужите се уз смех и буку и радозналост која је мерило ваше младости.
Данас смо покуцали на корице неколико књига и замолили нашег станара, господина Поп Д Ђурђева, песника из Новог Сада, да Вам улепша дан. Нисмо га случајно изабрали. Д је директор Змајевих дечијих игара и један веома необичан песник. (Можете га и ви слободно звати Д, јер то му је име из свакодневног живота. Само у Поезији коју пише за Вас он је Поп, јер му се чини да је неприлично да са својим обичним именом с којим иде на пијацу и у судницу и на улицу и у кафаницу, излази пред Вас у свечаним тренуцима када Вам изговара своје песме.
Ево неколико реченица из Попове књиге Будилник (Поетски практикум за усмерењаке) о томе како треба писати за младе.
„Кад пишем, пишем без предрасуда и предомишљаја. Тако су настале ове песме. Тек касније у сусрету са децом видео сам да их она прихватају као своје. И тако је настала ова књига.“
„Данас се брже расте. Деци књиге окраћају као панталоне. Стално им требају нове. Зато сам покушао да, са што мање инфантилности и што више духа, начиним корак даље од класичне дечије песме. Одрасли су ме упозоравали на пристојност. Ја нисам видео ништа лоше у томе што сам понегде о љубави говорио мало слободније. Знам да то деца очекују, али не зато што о томе мало знају. Напротив. Знају доста, али хоће да им то јавно признамо. Њима треба књига уз коју ће се мање осећати децом. Па добро, питали су ме одрасли, како би данас требало писати за децу? Овако, рекао сам и направио пародију на познату Ршумову песму „Вук и овца“. Пародија се зове „Вук и коза“ и гласи:
Вековима чини ми се
да вук кози гледа сисе
Кад је види како брсти
вук се левом руком крсти
па у сенци младих липа
вук за виме козу пипа
а кад паде летње вече
кроз мекет му коза рече
Имаш срећу што не постим
и обрсти Евин костим.
Ја доиста мислим да се и тако може писати за децу и да и тако и треба писати. Деца су ми дала за право и на томе сам им захвалан.“
ВОЛИМО СЕ ПРЕКО ПТТ-А
Кад осетим љубав жарку,
узмем писмо, лижем марку,
па у себи сам на миру
изљубим те на папиру.
Кад знам чему све си склона,
лаћавам се телефона,
и док нам се жаре лица,
нашу љубав трпи жица.
Љубав нам је чудна нека,
кад не може да причека,
па ми њојзи склони знанци
волимо се на дистанци.
ДА ЈОЈ СЕ ПРИБЛИЖИТЕ
За љубав на први поглед
Користите двоглед.
ЗА ТАЈНУ БОГАТИЈИ БИТИ
Шапат ми се
мува око ува,
ал` у уво
никако да уђе,
сваки шапат
воли уво туђе.
Ћулим уши
хоћу л` уловити
реч подложну
радозналој бољци
и за тајну
богатији бити,
јер је шапат
бисер ушној шкољци.

Дечија недеља

Кад октобар засуче рукаве и почне да позлаћује бакром липе и кестене испред наше Библиотеке, знамо да је време да у част деце, за чији празник октобар одвоји целу једну недељу, приредимо неку занимљиву причу.
Ове године током Дечије недеље организвали смо са „Фондацијом Тијана Јурић“ серију предавања по нашим основним школама о безбедности деце и о опасностима које их вребају са интернета преко друштвених мрежа. Предавач је био један од суоснивача Фондације и овлашћени предавач МУП-а на теме дечије и омладинске безбедности, новинар и књижевник из Београда, Влада Арсић. Предавања су одржана у три дана у Владимирцима и Дебрцу. Последњи дан разговарало се о безбедности деце са педагозима и родитељима деце која похађају ове две школе.
У петак смо испратили Дечију недељу отварајући у парку изложбу дечијих радова насталих током трајања овогодишњег сазива Јаловичке ликовне колоније. Радови су настали на тему „Пар“. Окачиле су се тако на липе, трешње у пару, са кестена су нас пратиле зелене очи а било је ту и пар голубова и незаобилазних срца. Изложбу су посетили и наши средњошколци. Деца на измаку детињства која већ примећују у свету око себе ствари које су хиљадама година удаљене од бајковитог детињства. Један враголан је изнео своје виђење изложбе отприлике овако: „Ето то је код нас култура и уметност: пар до пара а пара нигде!“ Можда је то и тачно али зато је било довољно смеха и весеља да се сви окупљени на изложби почастимо и орасположимо.